МИОДРАГ БАГО БАРЈАКТАРОВИЋ '' КАЛУДАРСКА БУНА 1912. ГОДИНЕ''
Пише Миодраг-Баго Барјактаровић, предсједник Одбора за подизање споменика.
На споменику који је на насловној страни пише:
''У мају 1912. Калудрани, окружени турским караулама, дигоше буну против турског зулума и убише девет низама. У јуну, турска војска удари на Калудру и уби три Калудранина и једну Калудранку.
''Поносе се потомци и кланци,
што су ропства попуцали ланци,
од њихове буне и жртава
вјечни помен нек'им је и слав!
Лучиндан -Калудрани''
На споменику се налази уцртан амблем Удружења Ратних Добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца.
КАЛУДАРСКА БУНА 1912. ГОДИНЕ
Обзиром на то да је Калударска буна 1912. прије првог Балканског рата била запостављена, остала на маргини историје, а одиграла се у најтежим, најсуровијим условима живота угроженог народа Калудре у огњу турског царства, то ћу у најкраћим цртама изнијети историјски ток догађаја, који су претходили буни, непосредни узрок и повод, ток и исход Буне, користећи расположиву литературу и своје истраживање и сазнање на основу казивање свједокâ -савременикâ и учесникâ тих догађаја. Прича свједокâ, очевидацâ са описом догађаја, коју предак саопшти свом потомку и ако се иста провјери преко других очевидаца и запише се, има доказну снагу писаног извора.
О овим догађајима писано је тек послије педесетак година. Писали су: Радомир П. Губеринић, Миодраг Барјактаровић, Блажо Ралевић и историчари: Вукман Ћулафић и академик др Миомир Дашић.
Говорити о Буни у Калудри није цјелисходно уколико се не осврнемо на међусобне односе, везе и условљеност опстанка под Турцима три села: Шекулара, Калудре и Роваца. Ова три села су географски повезана и по етнографским, социографским и историјским одликама чине јединствени крај за вријеме петовјековног ропства под турским јармом. Осим тога, народ ова три села је везан и међусобним орођевањем кроз многобројне склопљене бракове и др.
Године 1876. формиран је шекуларски батаљон, комадант Радојко Булић-Дашић, у чији су састав су, поред Шекулара, ушли војни обвезници шекуларске капетаније Калудре и Роваца. Зборно мјесто војника из Калудре прије одласка у ратове, било је код школе, а војска се причешћивала на развалини цркве и манастира Ћелије посвећени св. Луки.
Послије побједе Црне Горе у рату са Турском 1876-1878., на захтјев Црне Горе, а уз уплитање великих сила, мјешовита комисија је разграничила Црну Гору од Турске 1858-1859., када је Шекулар са Калудром и Ровцима остао у турској граници све до децембра 1884., када је потписана Цариградска конвенција и постављена коначна граница између Црне Горе и Турске, вододјелницом између Калударске и Шекуларске ријеке. Граница је обиљежена почев од међе између Ријеке Марсенића и Навотине (Навотина је остала у турској граници) на Пештер, Сјекирицу, Јанкову главу, Планинице. Ржану, Влашић, Јаворак, Усовиште, Мокру и даље према Чакору. Тада је Шекулар припао Црној Гори, а Калудра и Ровца Турској, све до првог Балканског рата када је заувијек сломљено петовјековно турско царство.
Турска је 1890. и 1891. на обиљеженој граничној линији изградила утврђења - карауле, од којих је караула на Мокри била најјаче утврђење. Поред тих караула Турска је изградила и караулу на Сијерку, између Калудре и Петњика, а која је служила за стратешку везу са караулом Јанкова глава и турским гарнизоном у Беранама. Тако је Калудра била са свих страна окружена турским караулама и народ Калудре препуштен сâм себи, без икакве наде да припадне Црној Гори и без друге помоћи. До тада је народ Калудре војнички био везан са Шекуларом. Код разграничења народ Шекулара са својим главарима имао је ослонац и подршку Црне Горе ''преко Миљана Вукова који је био побратим књаза Данила''.
Турски зулум над угроженим народом у Калудри је постојао све жешћи послије окружења караулама, нарочито послије младотурске револуције 1908. Са карауле Усовиште низами су убијали и жене на катуну Капе. Дотични Руговци су под заштитом Турске раније упадали на терен Калудре и убијали недужне људе.
Године 1879. формиран је Трепачко-шекуларски батаљон. Књаз Никола је за комаданта батаљона поставио Милију Николића, официра из Шекулара. Крајем 1911. године за команданта батаљона краљ Никола је поставио поручника Мила Кењића.
Још за вријеме беранске Буне 1898. ''Књаз Никола је издао наредбу да нико од његових званичника не прелази границу и учествује у борби против турских снага у заграничним крајевима... По инструкцијама црногорске владе...само су смјели пружити помоћ у прихватању и смјештају нејачи, а никако да прелазе границу и воде борби с башибозуком, или редовном турском војском''.
Наредба и инструкције достављене су Милији Николићу, а вјероватно их се придржавао и Мило Кењић.
Из оваквог става односно наредбе књаза Николе може се сагледати у какав су ризик и опасност ушли Калудрани, када су у мају 1912. дигли буну, без икаквог ослонца на било чију помоћ.
Савременици и учесници причали су ми лично о Буни и исходу исте. То је изворно. Причали су нам родитељи и други сродници, рођени прије 1900., који су били пунољетни, учесници или савременици - свједоци у вријеме Буне 1912. године.
Љубомир Мартинов Бабић, рођен крајем 19.вијека-односно 1895. Умро је на крају 20-тог вијека односно 2000. године у 107-ој години живота, учесник Првог и Другог свјетског рата, пушконоша, кмет Калудре између два рата, изразити памтиша са прецизношћу се сјећао буне 1912. и исхода Буне као учесник тих догађаја. Када су аскери (регуларна турска војска) у одмазди за убијене низаме (граничаре) ударили на Калудру и када је почело убијање недужних људи, Јаков Ђелошев Ралевић, угледни Калудранин и домаћин, цијењен и од Турака, чувши пушке и видјевши са Ралева брда, са свога катуна, гдје на катуну Ливадице у Градинама аскери са карауле Јанкова глава убише Вучету Перова Ралевића и како се одред аскерâ од Дивљака креће низ Широку долину, одмах је свога сина Вукмана и Љубомира Бабића послао у Шекулар - у Рмуше, да обавијесте црногорску војску о нападу аскерâ на Калудру и да траже помоћ и спас.
Непосредни узрок и повод за Буну у мају 1912. године није био само због дажбинâ - данка и др., већ због угрожености људских живота. Зулум низамâ над два недужна Калудранина Димитрија Ралевића и Јеремију Анђића. Низами су претходно ранили пушком Димитрија, а када је Јеремија покушао да брани Димитрија, оба су их свезали на малом мосту и спроводили их преко села ка гробљу, ударајући их кундацима, у намјери да их код гробља стријељају, док је Димитрије крварио. Низамâ је било дванаесторица. Њих десет се задржало код Велоког моста.
Приликом сусрета са низамима, који су тога дана наишли на карауле Мокра или Усовиште, са Димитријем је био Рацо Ралевић, који је успио да утече у обавијести комите Обрада Вулетина Ралевића и Петра-Пуша Вучетина Ралевића у Дивљаку. Комити су трком стигли у село изнад кућа Марковића и из ''московки'' осули паљбу на низаме ко Велоког моста. Кад су се чули пуцњи и бојни поклич, устали су Илија Јаковљев Ралевић, Благоје Дабетић, Митар-Мишо Ралевић, Андрија-Диња Вучетин Ралевић и други Калудрани. Било их је око 30 устаника, наоружаних пушкама старих система, ''маузерки''и др. У обрачуну код Великог моста, овдје, устаници су убили 9 низама, док су тројица успјели да утекну уз Бјелошевачки поток ка караули Јанкова глава.
Турци из беранског гарнизона нијесу одмах реаговали на Буну и убиству низама. Народ се послије Буне склонио у шуме и пећине. Међутим, како је настало неко затишје, народ се након петнаестак дана вратио из збјегова у село. Јуна, о Св. Тројицама, изненада ујутро аскери су ударили на Калудру из три правца: од карауле Јанкова глава и на катуну у Градинама убили Вучету Перова Ралевића. Низ Дивљак на Широкој планини и од карауле Сијерак и Крчеве продрли су на Дубље и почели убијати све редом. Убили Голуба Тушова Ралевића и његову кћерку Цагу, затим Милића Ралевића-кмета (мухтара) у Мостинама.
Љубомир Бабић и Вукман Ралевић, чобани-лакци, Љубомир 18, а Вукман 16 година, знајући сваку стазу, трчећи преко Јоџове луке и Космаја стигли су у Рмуше код подофицира Арса Рмуша, обавијестили га ко их је послао, да извијесте о нападу Турака над Калудру и да траже помоћ и спас. Арсо је одмах послао курира на коњу код комаданта Шекуларско-трепачког батаљона поручника Мила Кењића у Радмужевиће ради сагласности да упадну у турску границу у Калудру и оружјем да бране Калудране. Кењић им није дао сагласност, јер је поштовао наредбу Краља Николе. Арсо Рмуш, не чекајући даље, на своју личну одговорност, постројио је око 30 војника и трчећи су стигли на Космајски крш.
Љубомир ми је причао са таквим прецизним сјећањем као да је то било јуче:
''Вукман и ја смо ишли у стопу за војницима Рмушима. Када стигоше на Космајски крш, на нашу територију, Арсо у борбени поредак распореди војнике на растојање од по 5 метара и командова: ''По непријатељу плотунима са по пет метака-пали''! - усмјеравајући паљбу на одред аскерâ који је продирао низ Широку долину од Дивљака. То је било језиво чути: зацикташе ''московке''! Послије трећег плотуна аскери се повлачише уз Широку долину назад'' - причаше Љубомир Бабић.
Турци су били изненађени нападом црногорске војске, а нијесу знали колике су их снаге напале. С обзиром на то да је Калудра у котлини, турска војска након испаљених плотуна, не знајући о снагама Црногорске војске, није смјела ризиковати да упадне у котлину, тим прије што је караула на Ржаној још 1911. године од стране Рмушâ порушена, те да постоји широки пролаз између Мокре, Усовишта и Јанкове главе за упад Црногорске војске и логично је да се морала повлачити. План турске војске односно аскерâ био је: пресјећи путеве народу ка шумама и пећинама узводно и низводно од села, окружити Калудру и убити све живо у одмазди. Командир Арсо Рмуш је носилац Златне медаље Обилића из ослободилачких ратова 1912-1918.
На вијест о Буни и кравим догађајима у Калудри, кајмакам Илија Поповић из Буча оформио је комисију састављену од Турака из беранског горнизона и на коњу са комисијом стигао преко Крчева на Дубље, гдје су нашли лешеве жртава и крв. Био је врстан правник и као лукави дипломата обучен ''цариградском школом'', успио је да убиједи комисију да су низами зулумом, без сагласности Порте, приморале Калудране на Буну. Тако је, захваљујући војницима Рмушима и кајмакаму Поповићу, Калудра спашена од одмазде и прогона. На једног слабо наоружаног Калудранина било је око 300 аскера.
Мило Кењић о овој буни није писао у свом ратном дневнику. Према томе, Калударска буна је искра Првог балканског рата.
(Овај говор је објављен у књизи ''Народни сабори'' аутора Миодрага Барјактаровића Бага, у издању ''Пегаза'' из Бијелог Поља, 2012.)